POSTKRIZNA REALOKACIJ A FAKTORA RASTA

Globalna recesija je još jednom potvrdila ekonomsku zakonitost da privredni rast nije moguć bez kontinuiranih strukturnih promena. Tranzicioni modeli realokacije faktora rasta pokazali su svu svoju neefikasnost pod naletom recesionih udara. Istraživanje tranzicionog rasta produktivnosti pokazalo je da se produktivnost bazirala, pre svega, na “unutarsektorskoj dobiti”, a ne na tzv. “realokacionom efektu”. Kompletno područje zemalja Jugoistočne Evrope (JIE) suočeno je sa sistemskim makroekonomskim neravnotežama, koje su, primarno, strukturnog karaktera. S druge strane, komparativna analiza reformskih iskustava pokazuje da tranzicioni rezultati zavise kako od brzine sprovedenih reformi tako i od startne pozicije. Istraživanja su jasno ukazala da je održiv privredni rast bio veći u onim tranzicionim ekonomijama u kojima su reforme bile brže od onih sa strategijom postepenog razvoja. Kriza je u prvi plan istakla značaj industrijskih politika koje su dugo i u teorijskom i u praktičnom smislu bile marginalizovane. Težište postkrizne realokacije faktora rasta, u novom modelu privrednog rasta, neophodno je usmeriti ka strukturnim promenama u produktivnije izvozne sektore prerađivačke industrije.